2013
Što
bi se reklo filmskom terminologijom drugi deo je uglavnom slabiji od prvog,
tako je i sa nastavkom ’House Of Gold
& Bones’ albuma. Corey Taylor
je napravio hrabar korak u svojoj karijeri napravivši dupli konceptualni album,
smisliti priču i raspodeliti je u pesme, ali da te pesme zvuče dovoljno dobro
da mogu da se slušaju i van koncepta, deluje kao previše ozbiljan posao za
nekog ali ne i za pevača Stone Sour
i Slipknot!
’House Of Gold & Bones
Part 2’
je mračniji od Part 1, ali i jednostavniji.
Isti senzibilitet u većini pesama deluje kao da su najbolje numere već bile
iskorišćene na prethodnom izdanju. Čini se kao da su pesme podređene tekstu u
nameri da priča bude ispričana do kraja ali muzički i tekstualno Part 2 je slabiji od 1.
„Red City“ koja otvara album kao da je
inspirisana Nine Inch Nails pesmom „Hurt“. „Black John“, pesma broj dva, deluje kao potencijalni singl, ima
odličan ritam i odličan refren što je sasvim dovoljno za hit! Sporija „Sadist“ može da se svrsta u lošije
pesme na Part 2, u sličnom stilu je
i sledeća „Peckinpah“. „Stalemate“ podiže atmosferu na viši
nivo a sledeća „Gravesend“ je u Alice
In Chains fazonu. Kao da je Corey Taylor ostao bez inspiracije za pesmu „’82“ koja je u klasičnom rock maniru a sličan
problem ima i sledeća „The Uncanny
Valley“ – najslabiji deo albuma! Kratka „Blue Smoke“ više dođe kao intro za „Do Me A Favor“, prvi singl i najzanimljivija na Part 2 sa odličnim
rifom i fantastičnim refrenom. Balada „The
Conflagration“ pred kraj albuma nepotrebno spušta nivo podignut prethodnom
pesmom, poslednja je naslovna „The House
Of Gold & Bones“ koja podseća na „Absolute Zero“ sa Part 1.
Ako
uporedimo Part 1 i Part 2 ’House Of Gold & Bones’ albuma prvi je za nijansu bolji od
drugog. Ovo je i dalje odličan album jer procentualno ima dosta kvalitetnih
pesama. Jedva čekam 2014. kada će Stone
Sour izvoditi oba albuma od početka do kraja na koncertima.